Драгана Јешић

У новембру 2006. ступила сам на дужност помоћника директора. Велика је обавеза и одговорност бити у руководећем тиму ове школе. Наша школа је са традицијом која негује знање и одговорност. Трудимо се да у школи влада дух поштовања и пријатељства. Наставни кадар је стручан, што говоре резултати са такмичења и пријемних испита. Али углед школе се не огледа само у томе, већ и у безбедности и чистоћи. Сви заједно и запослени и родитељи и деца морамо радити на томе.  Свако од нас личним примером мора да гради углед и ауторитет. Мора бити праведан, доследан, често лукав.

Наставник мора бити уметник у свом послу и заљубљеник у свој рад. Његов задатак је да га по добром памте и цене, јер он вреди онолико колико га прихватају његови ученици. Дечји осмех и поверење је нешто најлепше што просветни радник може добити. Он је ту ради деце. Најлакше је бити строг предавач, страх и трепет. Најтеже је бити благ, а цењен. Да на часу буде радна атмосфера не због осећаја страха, већ поштовања и разумевања. Захтеви морају бити реални, да би деца запамтила основне ствари, јер у мору података се изгубе. И што је најважније, треба сагледати сваког ученика у оквиру његових могућности и толико од њега тражити. Када сам почела да радим у школи, од деце сам тражила не само градиво из њихових уџбеника, већ сам им додавала градиво из својих факултетских књига. Оцене су биле катастрофалне, ту и тамо нека петица. Мислила сам да су лењи. Сада са више година рада у школи видим да сам ја грешила и да сам мучила ту децу. Ко зна шта је та генерација о мени мислила!? Временом мој начин рада се мењао и верујем да ће се и даље мењати. Надам се на боље...

врх стране >>